ZLA VREMENA

PIŠE: Mila MARČETA

Bila su to davna, tmurna vremena. Zemlju je napustila najpre muzika, a odmah zatim i boje. Nastupila je siva tišina.

Ljudi su kao crvi puzili po muljevitom tlu i povremeno upadali u živo blato, neki su iz njega izlazili, neki zauvek ostali pokopani sa ustima punim žitke smrdljive zemlje.

Tela prekrivenih buđavim ritama natopljenim strahom i beznađem, preživeli koji su bili sve samo ne živi ljudi, besciljno su se klatili i išli nekim samo njima vidljivim putevima.

Nagoreli patrljci drveća štrčali su iz zemlje kao pritke na kojima su sedeli lešinari.

Drugih ptica nije bilo.

Sunce je davno odustalo od jutarnjih izlazaka. Gusti oblaci dima su činili svaki sunčev napor uzaludnim. Bez sunca, Zemlju je okovala hladnoća. Ono što se nekada zvalo vazduh, sada je bila gusta sluz koja se lepila za lice, klizila u grlo i neprimetno davila ljude.

Oni koji nisu umirali od davljenja vazduhom ili smrzavanja, umirali su od Crne Smrti koja je svake noći pohodila zemlju i, ne birajući, uzimala izmrcvarena tela.

Leka nije bilo. Činilo se da nikome nije ni stalo do toga da se pronađe lek.

Zemlja je bila u stanju kolektivne letargije gde je svako čekao svoj red da umre.

Ljudi su se radovali smrti, jer je to bio jedini način da prekinu patnju.

Samo retki su kataklizmu nazivali katarzom pre nego apokalipsom. Oni su verovali da je užas trenutan i neophodan, kako bi svi oni koji su sačuvali u sebi sjajno jezgro ljudskosti, obnovljeni i umiveni patnjom izgradili novi svet iz pepela.

Ti ljudi su se prepoznavali po tome što su im oči bile širom otvorene. Svi ostali su bili slepi.

Lučonoša je bilo malo i živeli su zajedno u komuni čatrlja na obodu nekadašnjeg grada.

Leonin otac je bio apotekar, nekada, pre nego što je mulj pao na zemlju.

S početkom pošasti, borio se protiv mraka i danonoćno radio u prostoru gde su bili ostaci njegove apoteke. Verovao je da može pronaći spas.

Mešao je raznobojne praškove, čudne tečnosti i još čudnija isparenja i dobijao po nekoliko kapljica ulja za koje je verovao da je lek. Uredno je zapisivao sastav i sa puno nade isprobavao svaku novu verziju ulja na svojoj ćerki.

Ni jedna nije uspevala da zaustavi bolest i umiranje.

Posle nebrojeno neuspešnih pokušaja, slomljen i obnevideo od tuge i beznađa, izašao je jedne noći pred Smrt i predao joj se.

Ćerka  nije nameravala da nastavi očevo istraživanje. Nije imala dovoljno znanja, a imala je sve manje volje da bilo šta promeni. Kao i svi ostali, strpljivo je čekala da je Smrt izabere. Sedela je naslonjena na vlažni zid nekadašnje apoteke, zatvorenih očiju i čekala.

„Kako se zoveš?“, odnekud stiže pitanje.

„Kakve to veze ima? Smrt ne bira niti preskače prema imenu. Leona, ako baš moraš da znaš“, sporo je cedila reči iz svojih obamrlih misli.

„Ja sam Aran. Lepa si, znaš“, nastavljale su reči da stižu do Leone, a ona nije imala ni volje ni snage da pogleda odakle dolaze.

„Prljava sam. Nisam se okupala danima. Smrdim, kosa mi je slepljena znojem, od pepela i čađi koža mi se ne vidi, u tačkama iza ušnih školjki još se oseća gorki miris žalfije i svih dugih lekova koji ne leče, a koje je moj otac pravio; više sam gola nego obučena“, nastavljala je razgovor, ni sama ne znajući zašto, i dalje ne gledajući muškarca sa kojim razgovara.

„Ne vidim to“, najtišim glasom je odgovorio.

Skupila je snagu, podigla pogled i pogledala neznanca. Kao i većini ljudi na Zemlji, oči su mu bile slepljene.

„Ti si slep? Kako, onda, znaš da sam lepa? O bože, kako sam naivna. Naravno, ostaci muške trivijalnosti su preživeli čak i u ovom nevremenu, urođena sposobnost da laskate vas ne napušta, a mi, žene, lakoverne, pa nasedamo na prazne priče“, ljutito je frknula i ponovo se naslonila na zid, rešena da prekine besmisleni razgovor i u tišini i miru nastavi da čeka.

„Ja ne gledam očima. One mi nisu potrebne da znam da si lepa. Nedostatak vida je izoštrio osetljivost moje kože. Celom površinom tela osećam tvoju lepotu. Zapravo, osetio sam je mnogo pre nego što sam te pronašao. Danima lutam po gradu prateći putokaze kože. Dok sam ti bio još daleko, naježenost mi je nepogrešivo govorila u kom pravcu da krenem prema tebi. I sad sam tu i znam da si lepa, Leona. I znam da u tvojim otvorenim očima leži i moj vid, jer ja osećam sve slike koje stvara tvoj mozak kada primi iskru nastalu u oku.

Želim da te poljubim. Znam da su ti usne pune, stvorene da budu ljubljene. I znam da se sada stidiš, jer misliš da je za poljubac potrebno posebno znanje. Nije, veruj mi. Volim te i to je sve što treba da znaš.“

Nijedan muškarac joj nikada nije rekao da je voli. Isto kao što je nikada nije ni poljubio. Godinama unazad zamišljala je to nedoživljeno i iščekivala da joj se desi, ne znajući tačno šta. Negde u dubini stomaka osećala je da postoji emocija veća od svega što je do sada doživela. Magloviti treptaj bi joj ponekad zaigrao u abdomenu i proširio se na crvenilo obraza. Ponekad, pojavila bi joj se nejasna slutnja neopisive radosti koja postoji učaurena u njoj i čeka pravi trenutak da se rasprsne. Trenutak bi prošao, a ona bi ostala zapitana da li je to nagoveštaj ljubavi i da li će umeti da prepozna priliku kad joj se ljubav pojavi.

Ustala je i gledala slepog čoveka ispred sebe. Unutrašnjim vidom je prepoznala da i on u sebi nosi isti nagoveštaj ljubavi nastale u ko zna kojim prošlostima i kojim univerzumima. Poželela je njegov zagrljaj u kome će zatvoriti oči i nasmešiti se iščekujući da je nauči kako se ljubi. Razumeo je njenu neizgovorenu želju.

Ljubili su se gladni jedno drugog. Slepljene usne su hermetički zatvorile prostor usnih duplji i u tom prostoru u kome obitavaju njihovi isprepletani jezici i pomešane pljuvačke, nastao je ceo jedan novi svet. Prepoznali su se kao dve duše koje su se kroz vekove tražile. Sve što ih je okruživalo sada, u ovoj realnosti, postalo je nepotrebna scenografija. Ceo svet je kulisa, laž i obmana, jer je njihov poljubac mera istinitosti. Tako sjedinjeni ostavili su iza sebe sav besmisao života. Mešali su dahove i njima prenoslili sećanja na davnašnje snove u kojima su se voleli. Očaj nedoživljenih nadanja naterao ih je da se grizu sve dok ih krv nije zagušila. Fizička bol je bila ništavna u poređenju sa cepanjem centra za ljubav, koje neki nazivaju jednostavnim anatomskim pojmom „srce“.

Crna smrt je ljutito gledala u slepca i lepu ženu. Izgubila je. Pronašli su lek. Bilo je tako lako, a izgledalo nedostižno. Toliko nedostižno da se Smrt radovala svom carstvu koji će, verovala je, biti beskrajno, beskonačno i ubrzo postati jedina realnost koju ljudi poznaju. Pljunula je crni smrdljivi šlajm, glasno opsovala i krenula u potragu za preostalim slepcima.